Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Četvrtak, 28.05. (15.05. po Starom kal.)

Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan

Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan

Vaznesenje Gospodnje slavi crkva u četrdeseti dan posle Vaskrsenja Hristova, kada se Gospod uzneo na nebo, i uvek pada u četvrtak šeste nedelje posle Vaskrsa. Pošto se Gospod kroz četrdeset dana iza svoga vaskrsenja javljao učenicima govoreći im o Carstvu Božijem i pošto im je zapovedio da se ne odaljuju od Jerusalima no da čekaju obećanje Sv. Duha, izveo je Gospod svoje učenike do Vitanije, podigao je svoje ruke i blagoslovio ih je, i blagosiljajući ih uzneo se na nebo. Kada su učenici sa Gore Eleonske gledali na oblak koji je Gospoda sakrio od njihovih očiju i na nebo, objaviše im anđeli da će isti Isus koji se od njih uzneo na nebo na isti način doći, kao što su ga videli da se uznosi na nebo (Dap. 1, 1-12; Mk. 16, 12-19; Lk. 24, 50-52). Mnogobrojne vesti koje govore o vaznesenju nejednako govore o danu i datumu vaznesenja. Jedne govore o vaznesenju ili odmah sa vaskrsenjem, ili za vreme cele Pedesetnice ili u pedeseti dan sa praznikom Silazka Sv. Duha. O vaznesenju posle javljanja učenicima kroz četrdeset dana govore samo Dela apostolska (Dap.) 1, 3, dok ap.Luka u jevanđelju 24, 36-63 ne spominje dan vaznesenja, tako da bi se po ovom izlaganju moglo misliti da je vaznesenje bilo odmah iza vaskrsenja. Praznik Vaznesenja zove se ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (i analipsis tu kiriu imon Iisu Hristu), ili samo α̉νάληψις (analipsis), zatim η̉μέρα α̉νάληψεως (imera analipseos) (prema ap. Luki 9, 51). Grigorije Niski (395) kaže da se ovaj praznik u Kapadokiji zvao η̉ ε̉πισωζομέμη (i episozomemi) (valjda η̉μέρα), srpski Spasovo, Spasovdan, po svoj prilici zato, što se u ovaj dan dovršilo delo našeg spasenja i iskupljenja. Isto tako zovu ovaj praznik i sv. Jovan Zlatousti i drugi pisci. U Antiohiji se ova reč dodavala ka nedelji koja prethodi Vaznesenju ili koje dolazi iza njega. U srpskoslovenskim tekstovima ovaj praznik se zove prevodom grčke reči α̉νάληψις, naime uzeće, a negde se i danas otuda zove ovaj praznik „vazam“. Ovaj dan se zvao još i τεσσάρακοστή ili četrdeseti dan (5. kanon nikejskog sinoda). Ova reč u ovom kanonu označava četrdeseti dan iza Pashe, a ne post sv. četrdesetnice. Latinski se označava ovaj praznik Ascensio, Ascensio Domini. Vaznesenje se prvobitno nije slavilo posebnim praznikom u četrdeseti dan posle Vaskrsa, no je prvobitno Pedesetnica, tj. Vreme od pedeset dana, bila tako reći jedan jedinstven praznik sa više uspomena, a uspomena na vaznesenje bila je utopljena u Pedesetnicu, vreme od pedeset dana. Zato neki raniji pisci iz 3. veka kao npr. Tertulijan i Origen ne spominju ovaj praznik. Najstarije beseda na ovaj praznik možemo naći u vreme sv. Jovana Zlatoustog (+405) i Grigorija Niskog, dakle krajem 4. veka izdeljena je uspomena vaznesenja Hristova od Pedesetnice, pedesetog dana iza Vaskrsa i dana Silazka Sv. Duha, i postavljena je na svoje mesto u četrdeseti dan iza Vaskrsa.
Apostolske ustanove (1. V, s. 20, 1) kazuju da se sedmica iza Vaskrsa slavila kao „dostojanstven praznik“ i nastavlja ovako: „Tada brojte od prvog dana Gospodnjeg 40 dana i slavite od dana Gospodnjeg (tj. Pashe) do četvrtka (tj. 40 dana) Vaznesenje Gospoda, u koji je On celu ekonomiju i plan iskupljenja izvršio i vratio se natrag ka Bogu Ocu, pošto se posadio s desne strane moći i sada čeka, dok ne budu NJegovi neprijatelji položeni kod nogu njegovih“. Kao što se u Jerusalimu u četrdeseti dan iza Vaskrsa išlo u Vitlejem u litiji, tako se i u drugim mestima Istoka, gde se slavilo Vaznesenje, izlazilo na litiju, kao npr. U Carigradu i Antiohiji, tako je takođe i u našoj Crkvi se u ovaj dan nosi litija. Pri uvođenju liturgičkih običaja rukovodilo se principom što većeg podražavanja radnjama Spasiteljevim. U ovom slučaju imalo se u vidu da je Gospod izveo svoje učenike na Eleonsku Goru (Lk. 24, 50), što znači u pravcu prema Vitaniji.
Mesto sa koga se Gospod uzneo na nebo, bilo je odmah veoma poštovano. Već carica Jelena je dala sagraditi na Eleonskoj Gori velelepnu baziliku, koju su Saraceni na žalost razorili, i više nije podignuta. Danas samo jedna mala crkvica označava mesto, koje se već u IV –om veku označavalo kao mesto vaznesenja, i gde se još i danas nazire trag od stope Spasitelja. Jevanđelje o vaznesenju Gospoda - Sveti Vladika Nikolaj Žički

Prepodobni Pahomije Veliki

Prepodobni Pahomije Veliki

Rodom Misirac, i u mladosti neznabožac. Kao vojnik učestvovao u borbi cara Konstantina protiv Maksencija. Potom doznavši od hrišćana za jednoga Boga, i videvši njihov blagočestiv život, Pahomije se krsti i ode u Tivaidsku pustinju, znamenitom podvižniku Palamonu, kod koga se deset godina učio životu podvižničkom. Tada mu se javi angel u odelu shimnika na mestu zvanom Tavenisiot, i dade mu daščicu, na kojoj beše napisan ustav opštežitelnog manastira, naredivši mu da takav manastir ustroji na tom mestu, proričući mu da će se u tom manastiru steći mnogi inoci radi spasenja duša. Poslušav angela Božjega, Pahomije poče strojiti mnoge ćelije, iako na tom mestu ne beše nikoga osim njega i brata njegovog Jovana. Kada ga ukori brat za to što stroji nepotrebne zgrade, Pahomije mu prosto reče, da on sleduje zapovesti Božjoj bez obzira kad će i ko će tu doći da stanuje. No uskoro se slegoše na to mesto mnogi ljudi, pokrenuti Duhom Božjim, i počeše se podvizavati po ustavu Pahomijevom, dobijenom od angela. A kada se broj inoka uveliča, to Pahomije postepeno osnova još šest manastira. Broj njegovih učenika iznosio je do sedam hiljada. Sveti Antonije se smatra osnivačem otšelničkog života, a sveti Pahomije manastirskog opštežića. Smirenje, trudoljublje i uzdržanje ovog svetog oca bi i osta redak primer za podražavanje ogromnog broja monaha. Bezbrojna čudesa sotvori sveti Pahomije, no i bezbrojna iskušenja pretrpe od demona i ljudi. I posluži ljudima kao otac ili brat rođeni. I pobudi mnoge da pođu putem spasenja. I upravi mnoge na put istine. Bi i osta veliko svetilo Crkve i veliki svedok istine i pravde Hristove. Upokojio se mirno 348. godine u sedamdeset četvrtoj godini svoga zemnoga života. Mnoge od njegovih učenika crkva je uvrstila u red svetitelja, kao što su: Teodor, Jov, Pafnutije, Pekuzije, Atinodor, Eponih, Sur, Psoj, Dionisije, Psentaisije i drugi.

Sveti Ahil, episkop lariski

Ovaj veliki jerarh i čudotvorac rođen bi u Kapadokiji. Učestvovao na I vaseljenskom saboru, na kome je posramio jeretike i, kako svojom učenošću tako i svetošću, izazvao veliko divljenje. Uzevši jedan kamen, sveti Ahil vikne arijevcima: "Ako je Hristos stvorenje Božje, kako vi kažete, recite, neka iz ovog kamena poteče jelej!" Jeretici su ćutali i čudili se takvom pozivu svetog Ahila. Tada svetac opet reče: "A ako je Sin Božji ravan Ocu, kao što mi verujemo, neka potekne jelej iz ovog kamena". I jelej zaista potekne na udivljenje sviju. Sveti Ahil upokojio se mirno u Larisi 330. godine. Samuil, car makedonski, kada osvoji Tesaliju, prenese mošti Ahilove u Prespu, na ostrvo u jezeru, koje se prozva a i danas zove Ahil, ili Ail.

Prepodobni Siluan

Najpre bio komedijant glumeći se nad svim i svakim. Potom, zagrejan ljubavlju Hristovom, postao učenikom svetog Pahomija. "Gotov sam život svoj dati," govorio je sveti Siluan, "samo da bih dobio oproštaj grehova".

Blažena devica Muza

O njoj priča sveti Grigorije Dvojeslov, da je bila samo devet godina stara, kada joj se u dva maha javila Presveta Bogorodica, okružena sjajnim devicama. Kada je Muza izjavila želju, da i ona bude u tako sjajnoj pratnji Carice Nebesne, Bogorodica joj rekne da će kroz mesec dana doći po nju i uzeti je. Još joj naredi kako treba da živi za tih trideset dana. Dvadeset petog dana pade Muza u postelju, a tridesetog dana opet joj se javi Sveta Prečista zovući je tihim glasom, na što Muza odgovaraše: "Evo me idem, Gospođo, evo me idem!" I ispusti duh svoj. Prešla iz svog života u večni u I veku.