Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Ponedeljak, 26.11. (13.11. po Starom kal.)

Sv. Jovan Zlatoust

Sv. Jovan Zlatoust

Patrijarh Carigradski. Rođen u Antiohiji 354. god. od oca Sekunda vojvode i matere Antuse. Učeći grčku filozofiju Jovan se zgnuša na grčko neznaboštvo i usvoji veru hrišćansku kao jedinu i svecelu istinu. Bi Jovan kršten od Meletija patrijarha Antiohijskog, a po tom i njegovi roditelji primiše krštenje. Po smrti roditelja zamonaši se Jovan i poče se strogo podvizavati. Tada napisa knjigu „O sveštenstvu”, i tada mu se javiše sv. apostoli Jovan i Petar proričući mu veliku službu, veliku blagodat ali i veliko stradanje. Kada je trebao biti posvećen za sveštenika javi se angel Božji istovremeno i patrijarhu Flavijanu (posle Meletija) i samom Jovanu. A kada ga patrijarh rukopolagaše, videše svi bela svetla goluba nad glavom Jovanovom. Proslavljen zbog mudrosti, podviga i sile reči, bi Jovan izabran po želji cara Arkadija, za patrijarha Carigradskog. Šest godina upravljaše crkvom kao patrijarh sa nesravnjivom revnošću i mudrošću. Posla misionare neznabožačkim Keltima i Skitima; suzbi simoniju u crkvi zbacivši mnoge episkope – simoniste; raširi milosrdnu delatnost crkve; napisa naročiti čin svete Liturgije; postidi jeretike; izobliči caricu Evdoksiju; rastumači Sveto Pismo svojim zlatnim umom i jezikom, i ostavi crkvi mnoge dragocene knjige svojih beseda. Narod ga proslavi, zavidljivci ga omrzoše, carica ga dva put posla u izgnanstvo. U izgnanstvu provede 3 godine, i skonča na Krstov dan 14. septembra 407. god. u mestu Komanu u Jermeniji. Pred smrt opet mu se javiše sv. Apostoli Jovan i Petar, kao i sv. muč. Vasilisk (22. maja), u čijoj crkvi primi poslednje pričešće. „Slava Bogu za sve!” behu njegove poslednje reči, i s tim rečima duša se zlatoustog patrijarha prenese u Raj. Od moštiju Zlatoustovih glava mu počiva u Uspenskom hramu u Moskvi, a telo u Vatikanu u Rimu.

Prep. muč. Damaskin

Rođen u Galati u Carigradu, i najpre se zvao Dijamandi. U mladosti živeo nemoralno, tako da se i poturčio. Tad nasta gorko kajanje kod njega, i on ode u Sv. Goru, gde se kao monah strogo podvizavaše 12 godina u Lavri sv. Atanasija. No željan mučeništva, radi očišćenja greha, on ode u Carigrad i poče ići po džamijama, krstiti se i vikati Turcima, kako je njihova vera lažna, i kako je Isus Hristos Bog i Gospod. Bi posečen pred kapijom Fanara 13. nov. 1681. godine. Mošti mu počivaju na Halki u man. sv. Trojice.

Sv. muč. Antonin, Nikifor, German i Maneta

Prva trojica videvši jedan put, kako neznabošci o nekom svom prazniku klanjaju idolima sa vikom i igrom, izađoše neustrašivo pred gomilu i počeše propovedati jedinog Boga u Trojici. Načalnik Kesarije Palestinske, u kojoj se ovo i dogodi, Firmilijan, toliko se razdraži ovim postupkom trojice hrišćana, da naredi odmah da im odseku glave. Maneta beše devica hrišćanka. Ona sledovaše za mučenicima, kada ih vođahu na gubilište. I ona bi uhvaćena i posle ljutih istjazanja na ognju spaljenja. Postradaše svi 308. god. i preseliše se u radost večnu Boga večnoga.

Evanđelja

POSLANICA SVETOG APOSTOLA PAVLA GALATIMA 1: 3-10

3. Blagodat vam i mir od Boga Oca i Gospoda našega Isusa Hrista.

4. Koji dade sebe za grijehe naše da izbavi nas od sadašnjega vijeka zloga, po volji Boga i Oca našega,

5. Kojemu slava u vijekove vijekova. Amin.

6. Čudim se da se od Onoga koji vas pozva blagodaću Hristovom, tako brzo odvraćate na drugo jevanđelje,

7. Koje nije drugo, samo što vas neki zbunjuju i hoće da izvrću jevanđelje Hristovo.

8. Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovijedasmo, anatema da bude!

9. Kao što smo već rekli, i sada opet velim: ako vam neko propovijeda jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude!

10. Zar ja sad nastojim da ljude pridobijem ili Boga? Ili tražim ljudima da ugađam? Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov.

SVETO JEVANĐELJE OD LUKE 9:37-43

37. A idući dan kada siđoše sa gore, srete ga mnoštvo naroda.

38. I gle, čovjek iz naroda povika govoreći: Učitelju, molim te, pogledaj na sina mojega, jer mi je jedinac;

39. I evo, hvata ga duh i viče iznenadno; i lomi ga uz pjenu, i jedva se udalji od njega pošto ga izlomi.

40. I molih učenike tvoje da ga istjeraju, pa ne mogoše.

41. A Isus odgovarajući reče: O rode nevjerni i pokvareni! Dokle ću biti s vama i trpjeti vas? Dovedi amo sina svojega.

42. A još dok on prilažaše stade ga demon kidati i lomiti. A Isus zaprijeti duhu nečistome, i iscjeli dječaka, i predade ga ocu njegovom.

43. I svi se veoma divljahu veličanstvu Božijem.

Pesma iz Prologa

Crkva slavi svetoga Jovana,
Zlatousta Bogom darovana,
Hristovoga velikog vojnika,
Što je crkvi i ponos i dika.
Dubokoga i srca i uma,
A na reči harfa zlatostruna,
On poroni u dubine tajni,
I ulovi biser zvezdosjajni;
On se diže nebu u visine,
I objasni božanske istine;
Istoriji sagleda dužinu,
Svu je dade Božijemu Sinu,
On nam otkri grehovne užase,
I vrline što čoveka krase;
Pokaza nam najmilije tajne,
I sve slasti Raja milobajne.
Jevanđelist, tumač Jevanđelja,
I nosilac duhovnog veselja,
K’o apostol revnova za Hrista.
Ni uz kakvu nepravdu ne prista;
K’o mučenik on primi mučenje,—
Mučenje je zalog za spasenje —
Hristov sluga pokaza se pravi,
Zato crkva Zlatousta slavi.

RASUĐIVANJE

Kazna i nagrada! Ovo oboje u Božjim je rukama. No kao što je ovaj život zemaljski samo senka pravoga života na nebesima, tako je kazna i nagrada ovde na zemlji samo senka prave kazne i nagrade u večnosti. Glavni gonitelji svetitelja Božjeg Zlatousta bili su: Teofil patrijarh Aleksandrijski i carica Evdoksija. Po mučeničkoj smrti Zlatoustovoj oboje njih postiže ljuta kazna. Na ime: Teofil poludi, a caricu Evdoksiju istera iz dvora car Arkadije. Evdoksija se uskoro razboli od neizlečive bolesti, i rane se otvoriše po telu njenom i crvi zakipeše iz rana. Takav smrad od nje se rasprostiraše, da ne beše lako čoveku ni ulicom proći ispred njenog doma. Lekari upotrebiše sve najbolje mirise i aromate i kadila, samo da koliko toliko suzbiju smrad od skverne carice, ali malo u tom uspevahu. Najzad umre carica u smradu i mukama. Ali i po smrti Božja ruka težaše na njoj. Kovčeg s njenim telom tresao se dan i noć kroz čitavih 34 godine, sve dok car Teodosije ne prenese mošti sv. Zlatousta u Carigrad. A šta se dogodi sa Zlatoustom posle smrti? Nagrada, – nagrada kakvu samo Bog može dati. Adeltije, episkop Arabski, koji primi Zlatousta izgnanika u svoj dom u Kukusu, po smrti Zlatoustovoj moljaše Boga, da mu javi, gde se nalazi duša Jovanova. Jednom tako na molitvi bi Adeltije kao van sebe, i vide junošu svetla, koji ga vođaše po nebesima i pokazivaše mu redom jerarhe, pastire i učitelje crkve nazivajući svakog po imenu. No Jovana tu ne vide. I povede ga angel Božji ka izlasku iz Raja, a Adeltije beše žalostan. Kada ga angel upita za uzrok njegove žalosti Adeltije odgovori, da mu je žao, što ne vide ljubimoga mu učitelja Jovana Zlatousta. Odgovori mu angel: „toga ne može videti čovek dok je u telu, jer on je kod Božjeg prestola, zajedno sa Heruvimima i Serafimima.”

SOZERCANJE

Da sozercavam čudesno stvorenje sveta (Postanja 1.), i to:
1. kako Bog u početku stvori nebo i zemlju;
2. kako zemlja bi bez vida i ustrojstva;
3. kako se Duh Božji nosaše nad vodom.

BESEDA

o temelju i o kamenu krajeugolnom
Nazidani na temelju apostola i
proroka, gdje je kamen od ugla sam Isus
Hristos (Ef. 2, 20).
Temelj apostola i proroka to je, braćo, život i rad apostola i proroka. To je Stari i Novi Zavet. Ko spaja apostole i proroke? Hristos Gospod. Bez NJega niti bi prorok razumeo apostola niti apostol proroka. On je pak ispunjenje proroka i svedočanstvo apostola. Tako je On ugaoni kamen, koji vezuje proroke i apostole, i drži ih ujedno, kao što ugaoni kamenovi drže ujedno duvarove. I ceo Stari i Novi Zavet ujedinjuje se u NJemu, nalaze smisao u NJemu, okreću se oko NJega, nadahnjavaju se NJime, drže se NJime – Gospodom Isusom Hristom. Neznabošci i Jevreji gde bi se sastali i gde razumeli ako ne u Isusu Hristu Gospodu? Nigde osim u NJemu. U NJemu i kroz NJega oni se sjedinjuju u jednog Novog Čoveka, u jedno besmrtno telo, u jednu svetu i sabornu crkvu. I telo i duša sastaju se u višem, svetom prijateljstvu samo kroz Gospoda Isusa. Veza duše i tela je bila neprijateljska sve do NJegovog dolaska u telu; i to neprijateljstvo išlo je na pagubu duše. On je izmirio i osvetio oboje. Tako je On postao kamen ugaoni svakog besmrtnog i bogougodnog zidanja, ticalo se to pojedinog čoveka, ili porodice, ili naroda, ili svukolikog roda čovečjeg, ili sadašnjosti, ili prošlosti, ili budućnosti, ili starozavetnog ili novozavetnog. On je glavna stena u svakom zidanju, kao što je On glava u telu crkve Božje.
O Gospode Isuse Hriste, steno spasenja našega, pomiluj i spasi nas. Tebi slava i hvala vavek. Amin.