Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Četvrtak, 17.05. (04.05. po Starom kal.)

Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan

Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan

Vaznesenje Gospodnje slavi crkva u četrdeseti dan posle Vaskrsenja Hristova, kada se Gospod uzneo na nebo, i uvek pada u četvrtak šeste nedelje posle Vaskrsa. Pošto se Gospod kroz četrdeset dana iza svoga vaskrsenja javljao učenicima govoreći im o Carstvu Božijem i pošto im je zapovedio da se ne odaljuju od Jerusalima no da čekaju obećanje Sv. Duha, izveo je Gospod svoje učenike do Vitanije, podigao je svoje ruke i blagoslovio ih je, i blagosiljajući ih uzneo se na nebo. Kada su učenici sa Gore Eleonske gledali na oblak koji je Gospoda sakrio od njihovih očiju i na nebo, objaviše im anđeli da će isti Isus koji se od njih uzneo na nebo na isti način doći, kao što su ga videli da se uznosi na nebo (Dap. 1, 1-12; Mk. 16, 12-19; Lk. 24, 50-52). Mnogobrojne vesti koje govore o vaznesenju nejednako govore o danu i datumu vaznesenja. Jedne govore o vaznesenju ili odmah sa vaskrsenjem, ili za vreme cele Pedesetnice ili u pedeseti dan sa praznikom Silazka Sv. Duha. O vaznesenju posle javljanja učenicima kroz četrdeset dana govore samo Dela apostolska (Dap.) 1, 3, dok ap.Luka u jevanđelju 24, 36-63 ne spominje dan vaznesenja, tako da bi se po ovom izlaganju moglo misliti da je vaznesenje bilo odmah iza vaskrsenja. Praznik Vaznesenja zove se ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (i analipsis tu kiriu imon Iisu Hristu), ili samo α̉νάληψις (analipsis), zatim η̉μέρα α̉νάληψεως (imera analipseos) (prema ap. Luki 9, 51). Grigorije Niski (395) kaže da se ovaj praznik u Kapadokiji zvao η̉ ε̉πισωζομέμη (i episozomemi) (valjda η̉μέρα), srpski Spasovo, Spasovdan, po svoj prilici zato, što se u ovaj dan dovršilo delo našeg spasenja i iskupljenja. Isto tako zovu ovaj praznik i sv. Jovan Zlatousti i drugi pisci. U Antiohiji se ova reč dodavala ka nedelji koja prethodi Vaznesenju ili koje dolazi iza njega. U srpskoslovenskim tekstovima ovaj praznik se zove prevodom grčke reči α̉νάληψις, naime uzeće, a negde se i danas otuda zove ovaj praznik „vazam“. Ovaj dan se zvao još i τεσσάρακοστή ili četrdeseti dan (5. kanon nikejskog sinoda). Ova reč u ovom kanonu označava četrdeseti dan iza Pashe, a ne post sv. četrdesetnice. Latinski se označava ovaj praznik Ascensio, Ascensio Domini. Vaznesenje se prvobitno nije slavilo posebnim praznikom u četrdeseti dan posle Vaskrsa, no je prvobitno Pedesetnica, tj. Vreme od pedeset dana, bila tako reći jedan jedinstven praznik sa više uspomena, a uspomena na vaznesenje bila je utopljena u Pedesetnicu, vreme od pedeset dana. Zato neki raniji pisci iz 3. veka kao npr. Tertulijan i Origen ne spominju ovaj praznik. Najstarije beseda na ovaj praznik možemo naći u vreme sv. Jovana Zlatoustog (+405) i Grigorija Niskog, dakle krajem 4. veka izdeljena je uspomena vaznesenja Hristova od Pedesetnice, pedesetog dana iza Vaskrsa i dana Silazka Sv. Duha, i postavljena je na svoje mesto u četrdeseti dan iza Vaskrsa.
Apostolske ustanove (1. V, s. 20, 1) kazuju da se sedmica iza Vaskrsa slavila kao „dostojanstven praznik“ i nastavlja ovako: „Tada brojte od prvog dana Gospodnjeg 40 dana i slavite od dana Gospodnjeg (tj. Pashe) do četvrtka (tj. 40 dana) Vaznesenje Gospoda, u koji je On celu ekonomiju i plan iskupljenja izvršio i vratio se natrag ka Bogu Ocu, pošto se posadio s desne strane moći i sada čeka, dok ne budu NJegovi neprijatelji položeni kod nogu njegovih“. Kao što se u Jerusalimu u četrdeseti dan iza Vaskrsa išlo u Vitlejem u litiji, tako se i u drugim mestima Istoka, gde se slavilo Vaznesenje, izlazilo na litiju, kao npr. U Carigradu i Antiohiji, tako je takođe i u našoj Crkvi se u ovaj dan nosi litija. Pri uvođenju liturgičkih običaja rukovodilo se principom što većeg podražavanja radnjama Spasiteljevim. U ovom slučaju imalo se u vidu da je Gospod izveo svoje učenike na Eleonsku Goru (Lk. 24, 50), što znači u pravcu prema Vitaniji.
Mesto sa koga se Gospod uzneo na nebo, bilo je odmah veoma poštovano. Već carica Jelena je dala sagraditi na Eleonskoj Gori velelepnu baziliku, koju su Saraceni na žalost razorili, i više nije podignuta. Danas samo jedna mala crkvica označava mesto, koje se već u IV –om veku označavalo kao mesto vaznesenja, i gde se još i danas nazire trag od stope Spasitelja. Jevanđelje o vaznesenju Gospoda - Sveti Vladika Nikolaj Žički

Sveta mučenica Pelagija Tarsanka

Sveta mučenica Pelagija Tarsanka

Rođena u gradu Tarsu, od roditelja neznabožnih, no znamenitih i bogatih. Čuvši od hrišćana za Hrista i za spasenje duše, ona se razgori ljubavlju prema Spasitelju i u duši beše sva hrišćanka. U to vreme beše strašno gonjenje hrišćana. Dogodi se, da se sam car Dioklecijan zaustavi u Tarsu, i da se za vreme njegovog bavljenja u tom gradu njegov sin, carević, zaljubi smrtno u Pelagiju, i htede je uzeti za ženu. Odgovori Pelagija preko svoje zle majke, da se ona već obrekla svome nebesnom Ženiku, Hristu Gospodu. Bežeći od skvernoga carevića i od svoje zle majke, Pelagija potraži i nađe episkopa Klinona, čoveka znamenita zbog svoje svetosti. On je pouči u veri hrišćanskoj i krsti. Tada Pelagija razdade svoje raskošne haljine i mnogo bogatstva, vrati se domu i ispovedi majci, da je ona već krštena. Čuvši za ovo carev sin, i izgubivši svaku nadu, da će moći dobiti ovu svetu devicu za ženu, probode samoga sebe mačem i umre. Tada zla majka sama optuži caru svoju ćerku i predade mu je na sud. Car se zadivi lepoti device, i zaboravivši svoga sina, raspali se nečistom strašću na nju. No kako Pelagija osta nepokolebljiva u veri svojoj, osudi je car na sažeženje u metalnom volu, usijanom od ognja. Kada je mučitelji obnažiše, sveta Pelagija se prekrsti krstom i s blagodarnom molitvom Bogu na usnama svojim, sama uđe u usijanog vola, gde se u tren oka sva rastopi kao vosak. Postrada česno 287. godine. Preostatak njenih kostiju dobavi episkop Klinon i sahrani na brdu pod jedan kamen. U vreme cara Konstantina Kopronima (741-775) na tome mestu bi sagrađena krasna crkva u čast svete device i mučenice Pelagije, koja se žrtvova za Hrista da večito caruje sa Hristom.

Sveštenomučenik Siluan, episkop gaski

Bio najpre u vojničkoj službi, no docnije, gonjen silinom vere svoje, pređe u duhovnu službu. Optužen da obraća neznabošce u hrišćane, on bude najpre ljuto istjazavan a potom posečen sa četrdeset drugih vojnika 311. godine; i tako svi postaše građani nebeski

Prepodobni Nikifor

 Bio najpre rimokatolik, pa potom prešao u Pravoslavlje. Podvizavao se kao monah u Svetoj Gori sa mudrim Teoliptom. Bio je učitelj slavnome Grigoriju Palami, i napisao je delo o umnoj molitvi. Predstavio se mirno Gospodu u XIV veku. On je učio: "Saberi um svoj, i prinudi ga da uđe u srce, i tamo ostane. Kada se um tvoj utvrdi u srcu, ne treba da stoji prazan, no neprestano neka čini molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! I nikad da ne umukne. Kroz to će se useliti u tebe ceo niz vrlina: ljubav, radost, mir, i ostalo, zbog kojih će posle toga svaka tvoja prozba u Boga biti ispunjena".