Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Nedelja, 05.11. (29.10. po Starom kal.)

Sv. apostol Jakov brat Gospodnji

Sv. apostol Jakov brat Gospodnji

Naziva se bratom Gospodnjim zato što je bio sin pravednog Josifa, obručnika Presvete Bogorodice. Kada pravedni Josif beše pri smrti, on razdeli imanje svoje sinovima svojim, pa htede ostaviti jedan deo i Gospodu Isusu, sinu Presvete Deve Marije; ali se sva braća ovome usprotiviše ne smatrajući Isusa bratom svojim. Jakov ljubljaše veoma Isusa, i izjavi, da će Ga on uzeti na svoj deo. I zato se on naziva bratom Gospodnjim. Jakov od početka beše privržen Gospodu Isusu. Prema predanju on je i u Misir išao sa Presvetom Devom i Josifom onda kada je Irod tražio da ubije novorođenoga Cara. Čim je čuo nauku Hristovu sv. Jakov počeo je po njoj živeti. Za njega se veli da celoga života nije jeo masti ni zejtina, nego da je živeo samo o hlebu i vodi. I bio je devstvenik do kraja života svoga. Mnogo je bdio noću i Bogu se molio. Gospod ga ubrojao u svojih 70 apostola. Po vaskrsenju Svome slavnome Gospod Isus njemu se javio naročito, kao što svedoči sv. Apostol Pavle (I Kor. 15). Bio episkop u Jerusalimu 30 godina, i revnosno upravljao crkvom Božjom. Po ukazanju Gospoda sastavio prvu liturgiju, koja je bila suviše duga za docnije hrišćane, te su je morali skraćivati sv. Vasilije i sv. Jovan Zlatoust. Obratio mnoge Jevreje i Jeline u veru Hristovu. I sami neverni Jevreji divili su se njegovoj pravednosti, i nazivali su ga Jakovom Pravednim. No kada dođe za prvosveštenika Anan, on sa drugim starešinama jevrejskim umisli ubiti Jakova kao propovednika Hristova. Jednom o prazniku Pashe, kada se beše mnogo naroda sabralo u Jerusalim, rekoše mu starešine, da se popne na krov od hrama i da govori protiv Hrista. Sv. Jakov se pope i poče govoriti narodu o Hristu kao Sinu Božjem i istinitom Mesiji, o NJegovom vaskrsenju i NJegovoj večnoj slavi na nebesima. Razjareni sveštenici i starešine rinuše ga s krova te pade i mnogo se povredi, no još bi u životu. U tom pritrča neki čovek te ga udari po glavi tako silno, da mu mozak izađe iz glave. I tako skonča mučeničkom smrću ovaj preslavni apostol Hristov i preseli se u carstvo Gospoda svoga. Beše Jakovu 63 godine kada postrada za Gospoda svoga.

Sv. Ignjatije patrijarh Carigradski

Sin cara Mihaila Rangave. Dođe za patrijarha posle sv. Metodija 846. godine. 858. godine zbačen s prestola i poslan u izgnanstvo. Na njegovo mesto se zapatrijarši Fotije, prvi sekretar carev. No kada dođe na presto car Vasilije Makedonac, on opet povrati Ignjatija na patrijaršestvo. I upravlja crkvom sv. Ignjatije sa velikom revnošću i mudrošću. Sazida manastir sv. Arhangela, u kome se i upokoji u Gospodu u 89. godini života na zemlji.

Sv. muč. Jakov Borovicki

O ovome svetitelju zna se samo onoliko koliko je on otkrio posle svoje smrti u viziji ljudima iz mesta Borovica. NJegovo telo doplivalo je jednoga dana po reci Meti pred Borovic 1540. god. i tu se zaustavilo. Od moštiju njegovih projavila su se mnoga čudesa.

Evanđelja

DRUGA POSLANICA SVETOG APOSTOLA PAVLA KORINĆANIMA 5:1-10

1. Jer znamo, ako se naša zemaljska kuća, tjelesni šator, razruši, imamo zdanje od Boga, kuću nerukotvorenu, vječnu na nebesima.

2. Jer za tim i uzdišemo želeći da se obučemo u svoj nebeski stan,

3. Tako da se i obučeni, ne nađemo nagi.

4. Jer budući u ovome šatoru, uzdišemo opterećeni zato što nećemo da se svučemo, nego da se još obučemo, da bi život progutao ono što je smrtno.

5. A onaj koji nas je baš za ovo i sazdao, jeste Bog, koji nam je i dao zalog Duha.

6. Stoga se svagda uzdamo i znamo da dok boravimo u tijelu, udaljeni smo od Gospoda;

7. Jer vjerom hodimo a ne gledanjem;

8. I postajemo smjeli i više volimo otići iz tijela i nastaniti se kod Gospoda.

9. Zato se i rado trudimo, bilo da boravimo ovdje, bilo da odlazimo, da budemo NJemu ugodni.

(Zač. 179).

10. Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primi svaki ono što u tijelu učini, bilo dobro ili zlo.

SVETO JEVANĐELJE OD LUKE 7:1-10

1. A kada završi sve riječi svoje pred narodom, uđe u Kapernaum.

2. U kapetana pak jednoga bijaše sluga bolestan na umoru koji mu bješe mio.

3. A kad ču za Isusa, posla mu starješine judejske moleći ga da dođe i spase mu slugu.

4. A oni došavši Isusu moljahu ga usrdno, govoreći: Dostojan je da mu to učiniš,

5. Jer ljubi narod naš, i sagradi nam sinagogu.

6. A Isus iđaše s njima. I kad već bijaše nedaleko od kuće, posla kapetan njemu prijatelje govoreći mu: Gospode, ne trudi se, jer nisam dostojan da pod krov moj uđeš;

7. Zato i ie smatrah sebe dostojnim da ti dođem; nego samo reci riječ, i ozdraviće sluga moj.

8. Jer i ja sam čovjek pod vlašću, i imam pod sobom vojnike, pa rečemjednome: Idi, i ide; i drugome: Dođi, i  dođe; i slugi svojemu: Učini to, i učini.

9. A kad to ču Isus, zadivi mu se, i okrenuvši se narodu koji iđaše za njim reče: Kažem vam: ni u Izrailju toliku vjeru ne nađoh.

10. I kada se poslani vratiše, nađoše bolesnoga slugu zdrava.

Pesma iz Prologa

Jakov brat Gospodnji, pravednik prekrasni,
Nauku Hristovu životom objasni.
Kada ga mučiše on krotko klečaše,
Za krvnike svoje Bogu se moljaše.
U najtežem mestu, u najteže vreme,
Strpljivo nosaše episkopsko breme.
Kao pastir dobri on crkvu upravi;
I rečju i delom Gospoda proslavi.
On nauči ljude da Isusa vole,
I nauči verne Bogu da se mole.
Sujetni čoveče, šta će vera sama?
Vera je bez dela kao prazna slama.
Neka čuje nauk ko god ima sluha:
Vera je bez dela k'o telo bez duha.
Otkuda ratovi, ogađeni svima?
Od nečistih strasti u vašim udima.
Sve ratuju ljudi, i mira nemaju,
Jer zlo srcem žele, pa krv prolevaju.
Ko grešnika jednog od zablude vrati.
Večnim će životom Gospod da mu plati.
Pravednog Jakova Jevreji ubiše —
Ta sebe ubiše! NJega proslaviše.
O Jakove divni, sveti apostole,
Pomozi vernima, koji ti se mole.

RASUĐIVANJE

Od Boga je blagodat, a od nas trud. Neka niko, dakle, i ne pomisli, kao da su se apostoli sveti bili oslonili jedino na blagodat bogodanu, i da im je lako bilo, i da su bez truda vršili svoj veliki posao u svetu. Ne kaže li apostol Pavle: morim tijelo svoje i trudim da kako sâm drugima propovijedajući izbačen ne budem (I Kor. 9, 27)? I još na drugom mestu ne veli li, kako je život provodio u strahu, u trudu i poslu, u mnogom nespavanju, u gladovanju, i žeđi, u mnogom pošćenju, u zimi i golotinji (II Kor. 11, 26– 27)? Sv. apostol Jakov hranio se samo hlebom, i to do nesita; spavao je vrlo malo, i noći je provodio u molitvi. Toliko je klečao na molitvi, da mu je koža na kolenima otvrdla kao koža na kolenima kamile. Molio se ovaj brat Gospodnji sa plačem i uzdisanjem ne samo za crkvu, kojom je upravljao nego za sav svet. I kad je od zlobnih Jevreja bio gurnut s krova hrama, tako da se sav razbio, apostol sveti nije zaboravio ni za trenut dužnost prema Bogu i ljudima. Pribravši poslednje snage on se diže na kolena, pruži svoje ruke k nebu i pomoli se Bogu usrdno govoreći: „oprosti im, Gospode ovaj greh, jer ne znaju šta čine." Dok se on tako moljaše, zlobni ljudi udarahu ga kamenjem sa svih strana. Videći to neko od sinova Rihavovih uzviknu: „prestanite! šta činite? Pravednik se za vas Bogu moli, a vi ga ubijate?" No taj uzvik jedne bolećive duše ne može zadržati priviknute zločinu krvnike, da ne ubiju sveca Božjega. — Nisu dakle apostoli polagali samo na blagodat, nego su pri velikoj blagodati ulagali skoro nadčovečanski trud, da se pokažu dostojni Božje blagodati.

SOZERCANJE

Da sozercavam čudesno vaskrsenje Tavite (Dela Ap. 9), i to:
1. kako Tavita beše umrla i ležaše mrtva na odru;
2. kako se apostol Petar pomolio Bogu za nju i reče joj: Tavito ustani!
3. kako Tavita ožive i ustade.

BESEDA

o lepoti kćeri careve
Sva je lepota kćeri careve unutra (Ps. 44, 13).
Crkva Božja je kći Careva. Ma koliko da je spolja siromašna, i neugledna za telesno oko, i gonjena, i ponižena, ona je unutra ispunjena carskim sjajem i lepotom. Car sačinjava lepotu kćeri careve, Onaj koji je krasan ljepotom iznad sinova čovečjih. Crkva Božja je kao odeća Hristova; Hristos živi u njoj. Nikakva spoljašnja lepota ne može se meriti sa lepotom unutrašnjom, tj. sa lepotom Hristovom. Presveta Bogorodica je kći Careva. Haljinama je zlatnim odevena i izvezena. To su vrline duše njene. A da se pod odećom razumevaju vrline jasno je iz priče o braku Carevoga Sina. Čovek koji ne beše obučen u bračno ruho, bi izgnan od trpeze Careve i kažnjen (Mat. 22, 11). Istina vere u Boga to je bila zlatna odeća Deve Presvete, a devičanstvo, krotost, milosrdnost, svetost, molitvenost, predanost volji Božjoj, i sve ostale vrline, bile su kao vezovi na toj zlatnoj odeći. No svu krasotu njenu čini Hristos Gospod, skriveni u njoj i rođeni iz nje.
I duša svakog vernog hrišćanina jeste kao kći careva. Sva je lepota te duše u Hristu i od Hrista, koji je unutra u duši. Duša pak bez Hrista, Sunca pravde, jeste u mraku, bez lica i krasote, kao što bi vaseljena cela bila bez lica i krasote bez sunca materijalnog.
O Gospode veliki i blagi, Bože naš istiniti, i Promislitelju naš čovekoljubivi, pomozi nam obući se u odeću vrline, da se ne nađemo nagi na Sudu Tvom Strašnom. Tebi slava i hvala vavek. Amin.