Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Sreda, 05.06. (23.05. po Starom kal.)

Sveti Mihail, episkop sinadski

Ovaj sveti i umni jerarh posveti sebe od detinjstva na službu Hristu. Podvizavaše se zajedno sa svetim Teofilaktom Nikomidijskim. Jednom u sušno vreme ova dva svetitelja svojim molitvama nizvedoše obilan dažd na zemlju. Zbog svog podvižničkog i devstvenog života od svoje rane mladosti, bi izabran i posvećen od patrijarha Tarasija za episkopa sinadskog. Učastvovao na VII vaseljenskom saboru. Po želji carevoj išao kalifu Harun-al-Rašidu da vodi pregovore o miru. U vreme zloga Lava Jermenina svrgnut sa prestola arhijerejskog zbog poštovanja ikona i poslat u izgnanstvo, gde u bedi i siromaštini skonča ostavši do kraja veran Pravoslavlju i 818. godine preseli se u carstvo Hrista Cara.

Prepodobni mučenik Mihail

Po smrti svojih roditelja ovaj Mihail razdade sve svoje imanje siromasima, a on ode na poklonjenje svetinjama u Jerusalim. Potom stupi u obitelj svetog Save Osvećenog gde se zamonaši. Beše Mihail sasvim mlad i krasan licem, no od mnogog posta suh i bled. U to vreme vladahu Jerusalimom Arapi. Jednog dana posla Mihaila njegov duhovni otac u grad da proda rukodelje. Na ulici ga srete škopac carice arapske i povede carici da pokaže svoje rukodelje. Kada carica vide krasna monaha, razgori se nečistom pohoti i predloži monahu greh telesni, kao negda žena Pentefrijeva celomudrenom Josifu. Kada Mihail odbi skverni predlog i poče da beži, gnevna carica naredi da ga biju štapovima a potom da ga vode caru s optužbom kao tobož da je hulio veru Muhamedovu. Car mu predloži da primi veru Muhamedovu, no on odbi. Tada mu dadoše neki jak otrov, da bi ga otrovali; on ispi otrov, i ne bi mu ništa. Onda naredi car te ga posekoše mačem usred Jerusalima. Monasi nađu telo njegovo i prenesu u obitelj svetog Save, gde ga česno sahrane. Postrada sveti Mihail za Hrista i proslavi se u IX veku.

Prepodobna Efrosinija, kneginja Polocka

Ćerka Vseslava, kneza Polockog. Kada je roditelji htedoše obručiti, ona odbeže u ženski manastir i zamonaši se. Triput joj se javio angel Gospodnji i pokazao joj mesto gde ona ima ustrojiti novi devički manastir. Privukla u monaštvo i svoju sestru Evdokiju, i mnoge druge devojke iz velikaškog staleža. Jedna rođaka njena, Zvenislava, po rođenju kneginja Borisovna, donese sve svoje blago, haljine i drago kamenje pa reče: "Sve krasote ovoga sveta smatram ništavnim, a ove ukrase spremljene za brak dajem crkvi Spasiteljevoj, i sama želim obručiti se s NJime u duhovni brak i potkloniti glavu moju pod NJegov blagi i laki jaram". Efronisija i nju zamonaši i dade joj ime Evpraksija. U starosti poželi Efrosinija da umre u Jerusalimu, i Bogu se moljaše za to. Bog joj usliši molitvu te, zaista, kada poseti Jerusalim tamo i skonča. I bi sahranjena u manastiru svetog Teodosija 23. maja 1173. godine.

Pesma iz Prologa

Zla carica Mihaila tuži,
Da on veru islamsku naruži,
Car inoku čudan predlog čini,
Da će njega sinom da usini,
Samo veru da ostavi pravu.
I k’o muslim da obrije glavu.
Inok srce molitvama grije
I sultanu u lice se smije:
– Misliš care, od mene si jači?
Smrt za mene novi život znači.
Duša moja za svetom ne mari,
Evo tri ti ja predlažem stvari:
Il’ se krsti krstom pravovernim,
Il’ se ubij mačem krvožednim,
Il’ me pusti ocu duhovnome,
Da se vratim manastiru svome. –
Naljuti se care gospodare:
Mačem sevnu glava svecu pade,
Dušu svetu angeli uzeše
I u carstvo Hristovo odneše.

RASUĐIVANJE

Duhovan čovek tumači sve stvari i sve pojave u prirodi na duhovan i simboličan način, i iz svega izvlači korist za dušu svoju. Jedanput dođu bratija sv. Jovanu Kolovu i počnu mu pričati kako je pala dobra kiša i zalila palme, i kako su nove grane na palmama počele da bujaju, tako da će monasi imati materijala za svoje rukodelje. Sv. Jovan zamisli se, pa reče bratiji: „Isto tako i Duh Sveti silazi u srca svetitelja, te se obnavljaju i puštaju izdanke straha Božjega.“

SOZERCANJE

Da sozercavam blagodat Boga Duha Svetoga u tainstvu krštenja i to:
1. kako ta blagodat daje silu duši i sleduje Hristu Gospodu,
2. kako je ona zaloga Božjega usinovljenja krštenog čoveka.

BESEDA

o tome kako ne treba žalostiti Duha Božjega

I ne ožalošćavajte Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja. (Ef. 4, 30)

„Pečat dara Duha Svjatago“ – rečeno je, braćo, nad svakim od nas, koji smo se krstili vodom i Duhom. Duh Božji nama je dat, ne po zasluzi našoj – da niko to i ne pomisli – nego po milosti Boga Živoga. I u običnim odnošajima među ljudima radostan je onaj ko dar daje, radostan i onaj ko dar prima. Darovanje je radovanje na obe strane. Što veći dar – veća i radost. Raduje se i Bog kada daje blagodat Duha Svog Svetog, kako da se ne raduju ljudi koji primaju. Siromah koji prima, obično se više raduje od bogataša koji daje – kako da se ne raduju bedni ljudi koji primaju ogroman dar od bogataša Boga.
Čime ljudi žaloste Duha Božjega? Apostol, koji je zapovedio da ne žalostimo Duha Božjega, odmah dodaje i čime se taj Duh žalosti: svakom gorčinom, i gnevom, i ljutinom, i vikom, i hulom (psovkom), i svakom pakošću. To sve da se uzme od vas, govori apostol. Jednom rečju: Duh Božji se žalosti svakim grehom našim. Neka se uzme od nas svaki greh, i Duh Božji će biti radostan, i mi ćemo se radovati od NJega. Kad imamo u kući nekoga visokog gosta, mi se staramo da činimo sve ono što je tome gostu ugodno. A zar može biti veći gost od Duha Božjega Svetoga? Pa kad je On najviši i najželjeniji gost naš, treba da uložimo najveće staranje da NJemu ugodimo. A mi znamo čime se ugađa Duhu Božjem – onim istim čime i Hristu Gospodu. A Gospod je rekao: ako imate ljubav k meni, zapovijesti moje držite (Jov. 14, 15). Ko, dakle, drži zapovesti Hristove, taj ima ljubav i prema Sinu, držeći zapovesti NJegove, taj ugađa Ocu i Duhu Svetome. Naročito preporučuje apostol blagost, milost i praštanje. Ako smo blagi, ako smo milostivi, ako praštamo jedan drugom, time ugađamo Duhu Božjem, koji gostuje u srcima našim. I raduje se tada Duh Božji u nama, i celo biće naše tada treperi od neke radosti neiskazane.
O braćo moja, starajmo se da ne ožalostimo Gosta Najvišega, koji nam dolazi s darovima prebogatim.
O Bože Duše Sveti, oprosti nehat naš prema Veličanstvu Tvome besmrtnome, i ne ostavi nas, prazne i ništavne bez Tebe. Tebi slava i hvala vavek. Amin.